Прича без краја
Моки
Лавиринт
Власник облака
Чаробни врт
Поспишиле!
Гле, нови путељак! Радознао, пођем узаним трагом кроз ливаду, и још даље, кроз шумарак све до пропланка. На том месту, код камена обраслог маховином, стижем на краја пута. "Хеј ти! Гледај овамо!", зачујем глас. Заиста, има неког малог, сасвим малог, ту, у зеленилу. Како никада и нигде не идем без лупе, сместа погледам кроз увеличавајуће стакло.
Наравно био је то Бошко! Патуљак.
"Овде почиње твој пут",рече пружајући ми малену књигу.
"Али стаза се овде завршава!?"
"Ја не говорим о стази, већ о књизи. Ове приче се никад не завршавају."
Тада се Бошко искрено засмеја: "Како ствари стоје и стаза којом си кренуо неће имати краја!" То рече и нестаде.
И заиста, књигу чувам крај узглавља и сваки пут пред сан, испричам вам по једну причу из ње.
НОВО!НОВО!