Ика затвори књигу! Каква прича! Осећао је нелагодност и страх. Још увек му је пред очима страшно биће Минотаур како га гледа из тмине бесконачних ходника. Али одахну, срећа да је све то прича из књиге и да одатле она не излази.
Како су ово Мале приче, убрзо ћете видети колико се Ика преварио.
Да, прича није остала у књизи! Као да се преселила у Ику стално приказујући слике. Те шарено клупко вуне, те опет Минотаура, мрак ходника и понегде зрак сунца тек да се види нови пролаз. Пролаз за пролазом, и зид и ћошак, и нова врата у нови ходник, а излаза нигде! У ствари, када је боље размислио, није страшни Минотаур био толико страшан. Ики је било помало жао њега. Лавиринт је био страшнији!
И тако, размишљао је o Лавиринту и када га је мајка покупила после школе да оду заједно у Велики Тржни Центар.
Гурајући велика колица полако се кретао међу дугачким полицама препуним укусних ствари. Сокови, слаткиши, чоколаде, они мали колутићи који су тако добри са топлим млеком. Ика је волео Велики Тржни Центар. Али није ни приметио да се изгубио. Маме нигде на видику. Само дугачке полице препуне робе. И тако у бескрај. Већ је јурио и скретао заносећи велика колица.
– Лавиринт! Упао сам у лавиринт! Мислио је уплашено тражећи ишта познато.
Предосећао је: где је лавиринт ту је и Минотаур! И заиста! Ево га! Укочио је у месту. Огроман и страшан, заклањао је светло.
Прилазио је Ики, нагињао се над њим као планина и мирно рекао:
– Да се ти ниси изгубио?
Тек тада Ика примети да Минотаур има бели мантил и веома пријатно лице продавца. Док га је младић водио до његове маме, која га је са олакшањем нежно загрлила, Ика помисли:
Лавиринт или не, али тајне постоје.
